Lična verovanja

Licna verovanja

Lična verovanja

Autor: Katarina Pfaf-Krstić, CTA(p)

Svako od nas u sebi nosi svoju naučenu „zonu udobnosti“ koja određuje kako živimo. Ta zona je ograničena onim za šta mi verujemo da je moguće ili ne moguće.
Da bi se nešto promenilo u načinu funkcionisanja, u materijalnom statusu, zdravlju potrebno je da osoba iskreno poveruje u to da je to moguće, i da se izmesti iz dosadašnje zone.

Postoje različite vežbe kroz koje neko može da ispita šta želi, da obezbedi sebi način na koji će da želi i samim tim da omogući da mu se to što zamišlja i realno u životu ostvari.
Kada neko postigne drastičnu promenu možemo da primetimo da je ono što je promenjeno u toj osobi samo način njenog razmišljanja o sebi i sopstvenom životu.
Život se i svodi na ostvarivanje ličnih verovanja pojedinca u najrazličitijim oblastima. U skladu sa verovanjima koja imamo, a kojih možemo i da ne budemo svesni, mi se ponašamo, mislimo i osećamo.

Mnogi autori preporučuju isključivo hipnozu, meditaciju ili takozvano „treniranje mozga“ kao metode za brzo i jednostavno postavljanje i ostvarivanje novih verovanja koja će potpuno promeniti život osobe.
Zašto je bolja varijanta da u koracima ka promeni imamo asistenciju psihoterapeuta?
Zato što tako veštački indukovano „verovanje“ može da bude i veoma rizično.
Jedan od razloga za to je postojanje Zabrana u nama.
U okviru Transakcione Analize, psihoterapeutske škola i pravca, otkriven je koncept Zabrana.
Jedan od ozbiljnih razloga iz koga se ljudi pridržavaju načina života za koji vide i osećaju da im ne odgovara jesu usvojene Zabrane.

Tokom odrastanja osobe, pod uticajem važnih roditeljskih figura (ne samo bioloških roditelja, nego i svih ostalih važnih osoba u detetovom okruženju) u svakome formira poseban sistem Zabrana koje određuju šta osoba u životu ne sme da radi.
Zabrane su doživljene kao jako moćne, potpuno su nesvesne, ali direktno utiču na izbore koje čovek pravi u životu. Zabrane direktno utiču na lična verovanja.

One određuju koja je „zona udobnosti“. To što su nesvesne, znači da mi i ne znamo da one postoje u nama.
Zabrane su usvojene zato što je dete kao malo „razumelo“ da je za njegov opstanak neophodno da bude baš onakvo kakvo se „sviđa“ roditeljima, tako da ne radi ništa što se – ne sme. Zabrane „daju“ odrasli detetu svojim celokupnim ponašanjem prema njemu. Postoje razne Zabrane. Deca ih usvajaju i počinju da primenjuju one oblike ponašanja kojima će efekte te zabrane „ublažiti“.

I, u stvari, rizik u promeni odluke o „zoni udobnosti“, tj. načinu na koji ćemo živeti život jeste u tome što je rizično poništiti Zabranu jer je ona usvojena da bi sačuvala integritet ličnosti.
Postoji čitav terapeutski proces koji je namenjen otkrivanju i razrešavanju ključne Zabrane u životu.

Smatra se da je grupni rad (u okviru psihoterapeutske grupe) lakši način da se dođe do otkrića ključnih Zabrana, ali i individualni rad sa terapeutom daje rezultate.
Da bi se donela drugačija, nova odluka o sebi i da bi se promenila stara verovanja, važno je da osoba sama, svesno, budno i odgovorno prati proces kojim počinje da veruje drugačije. Kroz psihoterapiju ona može da prepozna Zabranu koju je uzela, i da se polako, svesno i potpuno da se rastane sa njom.

Tada je promena koja će omogućiti čoveku da sam izabere svoju novu „zonu udobnosti“ bezbedna po ličnosti.
Kada čovek oslobodi sebe stega kojih nije svestan, onda može da preuzme odgovornost vraćanja svih svojih punih potencijala za nova verovanja i promene. Čuda jesu moguća. Mi ih činimo sami.
Kada damo sebi dozvolu za njih.
Pomoć psihoterapeuta u okviru procesa promene ličnih verovanja pruža dodatni okvir bezbednosti lične promene.

Izvor: licninapredak.rs / Katarina Pfaf-Krstić, CTA(p)-nastavnik psihologije, psihološki savetnik, psihoterapeut