Malo o komunikaciji

Komunikacija

Malo o komunikaciji

Autor: Nebojša Kostić

Svakodnevna komunikacija sve manje ispunjava svoju osnovnu svrhu. Sve više brbljamo, gađamo se rečima i pričamo da bismo prekinuli “neprijatnu tišinu”. Komunikacija sve više postaje teret, a sve manje vodi istinskom razumevanju.

Brzina

Kada se pogledaju neke stare televizijske emisije ili filmovi, prvo što pada u oči je sporost u komunikaciji. Kao da ima vremena za sve. Izlaganja u vestima su ponekad toliko spora da današnjeg slušaoca uhvati neka nervoza, neko nestrpljenje, dok sluša to.

Danas je drugačije. Navikli smo se na brzinu, i konstantno pokušavamo da kompresujemo i isporučimo što veći broj informacija u što kraćem vremenskom periodu. To možda i ima smisla kada je u pitanju posao, ali taj stil se preneo i na našu svakodnevnu komunikaciju.

Manjak slušanja

Ako uopšte i postoji slušanje sagovornika, sa namerom da ga razumemo, svakako je retko i kratkotrajno. Nesvesno smo razvili veštine da izgleda kao da slušamo, a zapravo sve vreme smišljamo šta ćemo sledeće da kažemo.

Manjak pažnje i slušanja podstiče našeg sagovornika da priču učini zanimljivijom tako što bira šokantne, morbidne teme, preuveličava, i trudi se da na neki način održi našu pažnju preterivanjem. Nekada i sami osećamo da ćemo, ako priču ne “posolimo” dovoljno, ostati nesaslušani. Svaka priča mora imati nešto dovoljno drastično, nešto što će “probuditi” sagovornika i vratiti ga u razgovor.

I mediji to rade. Što je narod neosetljiviji na informacije iz medija, to mediji čine informacije žešćim i šokantnijim. Ljudi se, vremenom, na sve naviknu, pa mediji idu u krajnost boreći se za njihovu pažnju. To je začarani krug koji ljude vodi u totalnu neosetljivost na morbidne informacije, a medije odvaja od svoje svrhe: oni više ne obaveštavaju javnost o dešavanjima u svetu, nego kradu pažnju lažima i preuveličavanjem, boreći se za profit.

Uprošćavanje

Da sagovorniku ne bi odlutala pažnja, a i da bismo bili “u fazonu”, pojednostavljujemo govor. Banalizujemo ga. Ako pokušamo da govorimo bez fraza, kompletno, brzo ćemo biti okarakterisani kao “smor”, ili će nam biti rečeno da “komplikujemo” ili “filozofiramo”.

Izbegavamo sve što može sagovornika da navede na razmišljanje, jer u tom slučaju, on će izabrati da skloni pažnju sa onoga što pričamo. Isto tako, ni mi ne razmišljamo previše o onome što nam se priča. Radije, ako nas njegova priča podseti na neki naš sličan događaj, prospemo taj događaj i složimo se da “jebiga”.

Pažnja

Pažnja – tokom razgovora – luta na sve strane. Obično je na smartfonu ili se bavimo nekim utiskom koji nema veze sa temom o kojoj se priča. Uhvatimo tek poneku reč i ovlaš složimo u glavi tematiku o kojoj nam sagovornik priča. Čisto da ne bude da nismo slušali.

Kada sagovornik prekine da priča, osećamo se pozvanim da damo neki komentar, a pošto nismo pažljivo slušali, izbacimo nešto tipa “Pa ne znam stvarno…”, “Šta da ti kažem… Tako je kako je.”, “Šta da se radi…”, “Šta ćeš…”, “Pa da, eto vidiš…”, itd.

Izlaz

Postoji li izlaz iz problema? Naravno. Komunikacija se uči i vežba. Ona spada u sposobnost ili veštinu koja nije automatski data ili nasleđena. Ona nije pričanje. Ona nije spontano dešavanje. Bez stvarnog učešća, sa punom pažnjom i jasnom namerom, komunikacija je čisto blebetanje.

Učenjem i vežbanjem komunikacije, mogu se popraviti odnosi sa prijateljima, odnosi u vezama i braku, odnosi na poslu. Sve to se, iovako, iskvarilo jer smo komunikaciju olako shvatili, i prestali da se trudimo oko nje. Može se izaći iz stava “mene niko ne razume”, a i drugi nam mogu postati bliži i jasniji. Ali prvi korak je biti zainteresovan za popravljanje svoje komunikacije. Ostalo je na koučingu.

Izvor: licninapredak.rs / Nebojša Kostić, životni kouč, klirer