Home / Artikli / Poremećaji ličnosti: paranoidni poremećaj

Poremećaji ličnosti: paranoidni poremećaj

Klijent: Dobar dan. Odmah da Vas zamolim da zatvorite vrata terase. Ono što bih mogao da iznesem ovde može lako biti zloupotrebljeno. Baš mi prija što na vratima ne piše da ste psiholog. Neko bi mogao da sazna da dolazim ovde…
Ja: Šta bi se onda desilo?
Klijent: Pa kako to mislite? Ako neko na poslu sazna za to odmah će zloupotrebiti tu informaciju. Izbaciće me iz onog Evropskog projekta. Ja sam tamo ušao preko jedne jako uticajne osobe ali Vam ne mogu reći njegovo ime. Mnogo stvari bih trebao da Vam ispričam ali nekako ću morati da pazim da ne iscuri neka osetljiva informacija dok govorim.

Paranoidni poremećaj ličnosti se odlikuje nepoverenjem i sumnjičavošću, vrlo često u kombinaciji sa ljutnjom i neprijateljskim stavom u odnosu na sve ljude iz okruženja. Ove osobe će sve vreme prebacivati fokus na moguće prevare i iskorišćavanje od strane drugih ljudi i nikada neće potpuno ući u kvalitetan zreo odnos jer će isti posmatrati parcijalno i iz negativne perspektive. Posesivni su i ljubomorni (često sumnjaju u vernost partnera) i u najvećem broju situacija krivicu za svoje greške pripisuju drugima. To je rezultat korišćenja odbrambenog mehanizma projekcije. Takođe, unapred sebe uvere da će ih ta osoba izneveriti i odati, te kad osoba odluči da ne trpi više odnos, oni će to samo zalepiti ideji da su dobro predvideli i „znali“ da je „i ona ista kao ostali“. Sa svoje strane, ne daju puno niti partneru niti prijateljima. Emocionalno su hladni i distancirani i toga se drže kao da je to „dobra stvar“. Naime, nazivaju sebe „racionalnim i objektivnim“ i ponose se time. Vrlo često u vrlo bezazlenim i svakodnevnim situacijama traže (i nalaze) skrivene neprijateljske poruke i urote protiv njih samih. Često su inteligentni i teže perfekcionizmu te imaju duboko ukorenjena uverenja da su samo oni u pravu, čestiti i pravedni. Teško podnose frustracije, ratoborni su i vrlo zahtevni. Njihova borbena i sumnjičava priroda može izazvati neprijateljski odgovor kod drugih, što će samo dalje učvrstiti njihova početna verovanja, da su drugi ljudi nepravedni i da predstavljaju pretnju. Pošto u osnovi nisu razvili bazično poverenje, konstantno „testiraju lojalnost“ bliskih ljudi. Karakteristično za njih je ono što naš narod naziva „zlopamtilo“. Niti zaboravljaju niti praštaju uvrede koje im je neko naneo. Ipak, ono što ih razlikuje od paranoidne psihoze jeste to što ideje koje dobijaju ne pređu u sumanute i potpuno nerealne. Dobro se „snalaze“ u svakodnevnom životu ali pošto veliku količinu energije investiraju u praćenju okoline i „opasnosti“, pod velikom su tenzijom i često imaju izlive besa, ljutnje i gneva. Samim tim što se dobro uklapaju u porodicu i društvo, mnogo su i manje šanse da prepoznaju i zatraže pomoć. Kao što vidite u primeru iznad, dodatno otežava psihoterapijski rad i činjenica da je i terapeut osoba spolja, pa bi im jako teško pao proces izgradnje poverenja i zajednički ciljevi koji su neophodni tokom terapijskog procesa.

Imaju naglašenu potrebu da kontrolišu druge ljude. To je rezultat niskog samopoštovanja, a istovremeno i predstavlja plodno tle za razvijanje paranoje. Ono kako suštinski sebe doživljavaju je slabost, inferiornost i neuspešnost. Da bi to „sakrili“ od sebe koriste grandioznost kao kompenzaciju. Pored toga, ove osobe imaju snažan osećaj autonomije, kao i veliku potrebu da budu nezavisne.

Poremećaj se javlja u ranom odraslom dobu i prisutan je u različitim kontekstima. Da bi se uspostavila dijagnoza potrebno je najmanje 4 od 7 kriterijuma po DSM 4 :

Pretpostavljaju da će ih druge osobe iskoristiti, prevariti ili povrediti bez utemeljenih dokaza.
Zaokupljeni su neopravdanim sumnjama u lojalnost svojih prijatelja
Odbijaju da se povere nekome, zbog straha da će ono što kažu biti zloupotrebljeno protiv njih
U dobronamernim primedbama traže ponižavajuća i preteća skrivena značenja
Uglavnom su zlopamtila (tj. ne opraštaju uvrede, omalovažavanje)
Primećuju napade na svoju ličnost i ugled koje drugi ljudi ne primećuju i obično tada reaguju neprijateljski.
Često sumnjaju u vernost bračnog ili emotivnog partnera.

Zbog toga što su poremećaji ličnosti dugotrajni obrazac, oni se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Neuobičajeno je da se dijagnostikuje u detinjstvu ili adolescenciji, jer su deca i tinejdžeri u konstantom razvoju i u pubertetu. Međutim da bi se ovaj poremećaj dijagnostikovao kod deteta ili tinejdžera, naznake bi morale da budu prisutne najmanje godinu dana. Češće se javlja kod muškaraca.

Paranoidno razmišljanje je obeleženo i nedostatkom fleksibilnosti. Ni najuverljiviji argumenti nemaju uticaja na rigidnost njihovih verovanja, a osoba koja se upusti u raspravu sa njima, postaće meta njihove sumnjičavosti. Osobe sa ovim poremećajem retko kada traže psihijatrijsku pomoć. Kod psihijatra ih dovodi neko iz njihove okoline ko je zasićen njihovim optužbama, ili dolaze pod pritiskom poslodavca odnosno bračnog druga. Kada i dobrovoljno pristanu na proces terapije, uvereni su da nisu oni ti koji imaju problem, već da su pogrešno tretirani i iznevereni od drugih. Zbog prirode poremećaja, ne može se primenjivati grupna terapija, već samo individualna. Ispred terapeuta je onda postavljen veliki izazov. Prvi i verovatno najteži terapijski korak bi bio uspostavljanje radnog terapijskog saveza. Terapeut mora zauzeti stav koji je drugačiji od dotadašnjeg iskustva te osobe, odnosno mora izbegavati odbrambeni stav. Ako/kada se osoba malo više otvori, terapeut može početi imenovati (mentalizacija) njegove emocije i na taj način mu pomoći da razlikuje svoja osećanja od stvarnosti. Time ga, na neki način, može naučiti da premosti pukotine u svom znanju. Najoptimalniji ishod je kada osoba sa paranoidnim poremećajem uspe da otkrije svoju suštinsku želju da bude prihvaćena, voljena i bliska što jeste povezano sa njihovim frustracijama i razočarenjima u ranim važnim osobama njihovog života. Kao najnepovoljniji ishod se javlja mogućnost „klizanja“ u paranoidnu šizofreniju.

Ukoliko se sami prepoznajete ili prepoznajete neku dragu osobu iz vašeg okruženja, okuražite se/ih da zatraž(it)e terapijsku podršku i pomoć.

Ivana Đorđević
Sertifikovani psihoterapeut O.L.I. metoda

Pogledajte i

ON LINE psihoterapija – efikasan vid pomoći u savremenom dobu

Kada se pomene psihoterapija i savetovanje većina ljudi pomisli na susret sa psihoterapeutom uživo pri …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *