Home / Članci / Panični napad – da li počinjem da ludim?
Panicni napad

Panični napad – da li počinjem da ludim?

Autor: Dunja Vesić

Osećaj gubitka tla pod nogama, preplavljujuće misli o tome da gubimo razum, da ćemo poludeti, strah da će se nešto užasno dogoditi, strah da ćemo umreti. Ovaj doživljaj preplavljenosti izrazitom nelagodom i neprijatnošću jeste panični napad. I sigurna sam da se svi mi koji smo bar jednom imali ovo iskustvo, možemo složiti da nije ni malo prijatno biti na ovaj način uzdrman u bilo kom periodu života.

Prvi panični napadi se najčešće javljaju u periodu kasne adolescencije i 35-e godine. U našoj kulturi to je najčešće period odvajanja od porodica i sticanje nezavisnosti. Pripadanje je važan element jer se tada razvija nova mreža pripadanja dok stari sistemi podrške nestaju i zamenjuju se novim (sigurnost, potvrđivanje, poverenje). Kada se osoba odvaja moze doći do paničnih napada jer je uhvaćena u procepu između onoga čemu više ne pripada i novog kome još nije pripala. Pripadanje prethodnom se gubi ili iz razloga na koje klijent ne može da utiče (smrt, separacija, selidba) ili zato što klijent prerasta prethodni sistem pripradanja (ličnim rastom ili globalnim promenama).

Šta se zapravo događa u nama kada se javi panični napad?

Panika se smatra zdravom i kreativnom adaptacijom organizma u odnosu na specificne uslove. To je fenomen granice koji služi da se organizam u tom trenutku zaštiti od ekstremne spoljne opasnosti. Granica je u ovom slučaju napadnuta sredinskim silama koje moraju biti odbijene za organizam natprirodnim naporom . Ovo se događa kada je osoba izložena iznenadnoj, neposrednoj smrtnoj opasnosti ali panični napad je osećaj panike u situaciji u kojoj nema ni ekstremnih ni neposrednih opasnosti iz sredine.

U tom slučaju panični napad je epizoda akutne anksioznosti za koju nema dovoljno podrške. Organizam je usamljen u suočavanju sa opasnosti koja je od organizma doživljena kao ekstremna i sa kojom je nesposoban da se bori. Uzbuđenje je tako intenzivno da organizam oseća kao da je na ivici života. Za razliku od uobičajene panike, panični napad nije započet realnom sredinskom opasnošću. Oni nastaju u iznenadnom rascepu između uzbuđenja i podrške. Organizam oseća da nivo uzbuđenja raste, i da je u nemogućnosti da ga organizuje jer nema niti sopstvenu, niti sredinsku podršku i tada se uzbuđenje prekida (što jeste definicija anksioznosti).

Kada neka potreba koja postoji u nama, nema dovoljno podrške da se ispolji i ostvari, uzbuđenje koje je neophodno da bi se realizovala ta potreba, se prekida i transformiše u anksioznost. Dakle anksioznost jeste prekinuto uzbuđenje, a podrška (koja ovde izoštaje) može biti :

  • unutrašnja –telesna, kognitivna, vrednosna…
  • spoljašnja – porodica, prijatelji, religija…

Kažemo da je organizam podržan ne samo onda kada poseduje porodicu, prijatelje, znanje, iskustvo, već onda kada zna i može da posegne za njima onda kada mu je to neophodno dok se suočava sa preprekama u realizaciji cilja u sada i ovde.

Koji su koraci u prevazilaženju ovog problema?

Panični napadi su put ka pronalaženju novih načina bivanja u svetu. Da bi izdržao samoću, pojedinac mora pripadati, imati poverenje, sigurnost i podršku. Dakle klijent treba da reasimira pozadinu koja će ga podržavati, a terapeut podržava klijenta kroz dijaloški  ja – ti odnos imajući iskustvo i znanje o sopstvenoj prirodi pozadine (“backgrounda” klijenta).

S obzirom da je rad sa ovim klijetima delom fokusiran na to da klijent koji je uplašen pred rastućom autonomijom shvati da autonomnost nije samoća već pronalaženje novih sistema podrške i pripadanja, mi moramo zajedno sa klijentom da gradimo novu podlogu kojoj klijent može pripadati. Jedna od posledica kretanja ka autonomiji i novom pripadanju je usamljenost i samoća koja se može doživeti zastrašujuće i preteće. Strah od budućnosti povezan sa bolom iz prošlosti. Panični napad se u vezi sa ovom posledicom može nazvati i napadom akutne usamljenosti. Dva su straha osnovna straha kod paničnih napada :  od smrti, i od ludila. I jedno i drugo jesu zapravo načini da se ode sa poznate strane pripadanja ljudskoj zajednici.

Najslikovitije, panični napad možemo zamisliti kao pucanje brane i preplavljivanje onim što je stajalo dugo iza nje, u našem nesvesnom. U tom trenutku organizam nam šalje poruku da je vreme da obradimo taj sadržaj, redefinišemo naše vrednosti i ciljeve, i na jedan kvalitetniji način nastavimo dalje.

Da se vratim na početak. Sve te senzacije svojstvene paničnom napadu jesu teške i neprijatne, ali ne brinite, verovatno nije ono na šta prvo pomislite (da gubite razum ili umirete). Važno je znati da to može biti čest način na koji se organizam prilagođava nekim promenama ili teškim uslovima života. Možda vas telo poziva da se ponovo vratite sebi kroz svesnost, ja-ti odnos sa terapeutom koji će biti instrument uz pomoć kog ćete proći kroz ovaj proces ličnog rasta.

Izvor: licninapredak.rs / Dunja Vesić, psihoterapeut

Pogledajte i

ŽIVETI ŽIVOT – ili zašto je preterano spavanje depresivna reakcija

Spavanje je važno za zdrav život. Tokom spavanja se dešavaju važni procesi neophodni za naše …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *