Home / Članci / Biti zahvalan u nezahvalnim vremenima
Zahvalnost

Biti zahvalan u nezahvalnim vremenima

Autor: Olivera Milutinović

Danas ćete čuti i čitati da svi veoma često govore o zahvalnosti. Pored toga što se zahvalnost pominje u psihološkoj literaturi, pominju je u literaturi “samopomoći”, tzv. pozitivnoj i popularnoj psihologiji, razni “gurui” i “učitelji mudrosti” pišu i pričaju o tome. Stalno se nameće koliko je važno, koliko je lekovito, koliko ima plodova zahvalnosti, šta sve ona znači i predstavlja za naše mentalno zdravlje i, sa druge strane, za naš dalji put ka uspehu. Zahvaljujemo li se na svemu dobrom što smo imali ili imamo u životu?! Setimo li se uvek da sa zahvalnošću pogledamo na svoj život?! Treba li zahvaljivati i na onome “lošem”, što smo nerado doživeli, proživeli?! Zašto je važna i šta je uopšte zahvalnost?! Može li se vežbati i kako?! I čemu sav taj trud?!

Konstantnost objekta

Konstantnost objekta ili „stabilizator psihe“ jedna je od bazičnih sposobnosti za obradu emocija u OLI metodu. Kad kažemo za nekoga da ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da ima stabilizovanu vezu sa voljenim objektom koja postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba.

Dakle, možemo voleti neku osobu, život, svoje životne okolnosti, pa prema tome, i sebe, i onda kada svi nabrojani ne zadovoljavaju naše potrebe i želje, i možemo ih “imati u sebi”. Voljeni objekt može biti i neki naš cilj, posao, zadatak koji smo sebi postavili. Kada smo izgradili sposobnost zvanu konstantnost objekta, tada ne zavisimo od bilo čije fizičke prisutnosti, trenutno zadovoljenih svojih potreba, udaljenosti svojih ciljeva ili nagrada koje nam nose…dakle, sposobni smo da unutrašnje, mentalne predstave drugih ljudi, samih sebe, života, ciljeva koje smo postavili, održavamo stabilnim u vremenu i prostoru.

Kada smo izgradili sposobnost zvanu konstantnost objekta, sposobni smo da unutrašnje, mentalne predstave drugih ljudi, samih sebe, života, ciljeva koje smo postavili, održavamo stabilnim u vremenu i prostoru.

Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti… da nas ne uzdižu i ne spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba i želja. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti.

Neko ko poseduje i ko je razvio konstantnost objekta: 

  • stabilan je i nezavisan;
  • sposoban je za veliku bliskost i naklonost i istovremeno se oseća samostalno, sigurno i slobodno;
  • ima jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe;
  • ima sposobnost da bude sam;
  • može da prihvati gubitak i da ga zdravo odtuguje;
  • ima jake, snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene.

Konstantnost objekta, dobre uspomene i zahvalnost

Šta znači imati snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene?! Znači da druge osobe, događaje, okolnosti svoga života, sebe iz svih mogućih faza svog života čvrsto držimo u sebi, imamo dobre uspomene, odnosno “mentalne reprezentacije”. Te uspomene postaju deo naše strukture, deo ličnosti kroz koji filtriramo i obrađujemo stvarnost. “Pa dobro”, reći ćete, “šta je sad ovde neobično i zašto vi psiholozi stalno izmišljate toplu vodu.?! Svi imamo uspomene, to je sve normalno i čemu ovolika priča i filozofija?!” Tu, dragi moji, i nastaje glavna začkoljica. Evo i kako i zašto.

Svi mi imamo divne, lepe uspomene iz života, uspomene na draga bića, na lepa mesta, na divne događaje, na veličanstvene sebe u nekim životnim situacijama. Od pozitivnog iskustva se možemo “odvojiti” i načiniti ga dobrom uspomenom – sećanje na njega je pozitivno, nema nikakve prisile da nešto treba dovesti u red, nema nikakve krivice oko toga jesmo li mi tu nešto pokvarili, nema nikakvog besa i ljutnje jer je neko/nešto nepravedan prema nama, nema tugovanja u nedogled jer se nikako ne možemo odvojiti od toga što smo izgubili…

Šta ćemo sa lošim odnosima, iskustvima, događajima, lošim sećanjima na sebe u nekim situacijama ili životnim fazama?! Teško nam je da loše odnose “pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo, da ih “dovršimo” ili da ih “popravimo” (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo, već želimo da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želimo da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio. Ako ne želimo da prihvatimo stvarnost, nećemo biti sposobni ni da odtugujemo, a proces žaljenja oporavlja ljude. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon zdravog tugovanja dolazi oporavak, u u sklopu celog procesa opet nailazimo na ZAHVALNOST.

Zahvalnost je ključno osećanje u razvoju sposobnosti konstantnosti objekta. Onda kada osoba nauči da sama vrednuje svoj život, sebe kakva jeste, sve ljude koji se bili ili su deo njenog života, tada je osoba u stanju da oseća zahvalnost. To ne znači je ta osoba imala savršen život i u njemu samo lepe slike kojih bi se sećala, već da ima zaokruženu sliku života, sebe i drugih ljudi, gde dolazi do nekakve nivelacije dobrog i lošeg, prihvatanja i onog lošeg kao korisnog iskustva koje nam je nešto dalo, nešto oplemenilo, nešto i uzelo, ali smo na kraju krajeva, kad se sabere i oduzme, uvek na dobitku, i na tome smo zahvalni.

Nekim osobama je teško da osete zahvalnost, možda i uglavnom zato što veruju da im život nešto duguje, da je život, ili drugi ljudi, ili okolnosti života, uglavnom, “neko” ili “nešto”, bio nepravedan prema njima. Pošto su “dobar život”, “dobre okolnosti”, “dobri ljudi”, “uspeh i blagostanje” i sve tome slično ono što se ZAHTEVA, ono što se nekako oduvek podrazumevalo, i očekivalo, onda takve osobe nisu razvile sposobnost da osete zahvalnost, niti dugotrajno zadovoljstvo, ni kada im sve ide u skladu sa svim tim nabrojanim očekivanjima. Mogu da osete trenutno zadovoljstvo, ali će biti kratkog daha i odmah će želeti još.

Fantazije “jednog dana” i “samo da se to nije desilo”

Ovde bih obratila pažnju na samo dva načina ispoljavanja nedostatka sposobnosti konstantnosti objekta, odnosno, nerazvijenosti te sposobnosti, koji se direktno odnose na nemogućnost osobe da oseti zahvalnost. To su:

  • Prekomerni optimizam – “jednog dana” fantazija: uporno traganje za potpuno dobrim objektima u spoljašnjem svetu. Osoba često očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata, frustracija i nezadovoljstava. To liči na očekivanje “dobitka na lutriji”, “magičnog razrešenja”,… Kada osoba pribegava ovakvim mehanizmima, nije u pravom kontaktu sa sadašnjim trenutkom, niti razvija sposobnost da integriše iskustva iz prošlosti i nad njima oseti zahvalnost, ni na dobrim iskustvima, a kamoli onim lošim. Postoji na neki način poricanje svega što jeste ili što je bilo u okviru fantazije “jednog dana”, a nad nečim što nam stalno za korak izmiče bivajući smešteno u “jednog dana” izmiče nam i mogućnost da osetimo životnu radost i zahvalnost nad onim što je bilo i što zapravo jeste.
  • Fantazija – “samo da se to nije desilo” – podrazumeva življenje u prošlosti i besomučni mentalni rad nad svim onim što nam je u iskustvu i sa čime se borimo u smislu da to ne prihvatimo, da odbacimo, da negiramo, da poričemo, stalnim mentalnim preobraćanjem u “šta bi bilo kad bi bilo” ili “eh, da je samo bilo drugačije, moj bi život sada imao smisla”. Poprilično jasno iz toga proizlazi nemogućnost osobe da oseti zahvalnost nad onim što je u iskustvu.

Obe ove fantazije deo su, zapravo, jednog istog mehanizma – neprihvatanja realnosti i izbora da se NE SUOČIMO sa onim što nam je život, životne okolnosti u kojima smo se rodili, stvarnost, drugi ljudi, mi sami sebi – doneli, odneli, dali ili nisu dali. Kao što rekoh, svaka osoba je zbir svih svojih iskustava, odnosa koje je gradila, odluka koje je donela, trenutaka koje je proživela, bilo da su oni bili dobri ili loši, uspešni ili neuspešni, dobici ili gubici, i sve pomenuto je učinilo da smo sada tu gde jesmo, ovakvi kakvi jesmo, u sadašnjem trenutku koji živimo.
Zar ovo već ne zvuči kao zahvalnost, jer čak i onda kada nismo najzadovoljniji nad postignutim i nad slikom koju vidimo, iz ovakve pozicije možemo jasno da napravimo strategije i donesemo odluke, naročito zasnovane na proživljenom iskustvu, koje bi nas dovele do onoga što zapravo želimo. Ne živimo tugujući nad svim onim što “samo-da-se-nije-desilo” jer nas je dovelo tu gde smo, niti živimo u iščekivanju magičnog “jednog-dana-štapića” i uzimamo “štapić” u ruke, zahvalni nad svime što nas je vodilo do tog trenutka.

Zašto je sve to važno?

Meni se čini da je sve ovo važno možda baš zato što živimo tu gde živimo, u nestabilnim, ugrožavajućim, nejasnim, često frustrirajućim i nepravičnim, okolnostima vremena i prostora u kojima smo. Vreme u kojem živimo, poredak stvari kakav sada jeste, daje nam često i previše opravdanja da odustanemo, da se ne borimo, da pronađemo izgovore, argumente zašto “ne vredi” i “nema smisla”. Možda upravo tu i jeste ključ svega. Ne možemo da kontrolišemo spoljašnje okolnosti, ne možemo da kontrolišemo druge ljude, ni svetski poredak, ni “točak istorije” koji ide nekim svojim putem. Možemo samo da menjamo sebe, upravo u celom tom složaju svega u čemu se nalazimo, tako da mi budemo zadovoljni, da mi budemo zahvalni, da budemo emotivno stabilni u nestabilnosti svega što nas okružuje.

Ono što je najvažnije, zahvalnost se trenira, odnosno, uči, vežba, i razvija, kao i konstantnost objekta, i na kraju sopstvena emotivna stabilnost. Teško je na početku, koliko god malim koracima počinjali, sami ili uz pomoć nekoga, ali je važno da budemo uporni, redovni i da ne odustajemo.

Moja zahvalnost umesto zaključka

Zaista sam neizmerno zahvalna što sada pišem ove redove. Volim da pišem i uživam u tome. Volim čak i onaj trenutak kada oklevam da kliknem na “objavi” jer treperim nad time da li išta vredi to što sam napisala i da li je vredno izlaska na svetlost dana. Meni je mnogo vredno, vredno kao život, i zato kliknem svaki put. Zahvalna sam na tom unutrašnjem naboju i nemiru koji me tera da pišem, kao i na divnom osećaju dok pišem poslednje redove i zaokružujem napisano u neku meni smislenu celinu. Nekome će se dopasti, nekome i neće, ali je trenutno to moj sopstveni izraz života u meni i zahvalnosti nad svakim mogućim iskustvom koje sam proživela.

Zahvalna sam jednoj dragoj osobi koja me je inspirisala, potpuno neplanski i nenamerno, samim postojanjem i trenutkom koji sada živi, da sednem i sve ovo napišem.

Zahvalna sam i na ovom malenom osećaju stida koji me obuzima svaki put kada potpisujem svoje ime ispod napisanih redova. I na kraju, zaista sam zahvalna svakome ko će pročitati ovaj tekst, zato što je moj, takav  kakav je, ni najbolji ni najgori, ni jedini na datu temu, ali je neko odvojio trenutak vremena i poklonio ga meni.

Hvala vam.

Izvor: licninapredak.rs / Olivera Milutinović, psihološki savetnik, kouč, psihoterapeut pod supervizijom

Pogledajte i

Psihološke promene i menopauza

Mnoge žene doživljavaju menopauzu i srednje doba kao veoma stresno iskustvo. Kako reagujete na menopauzu, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *