Home / Članci / Introvert – Ambivert – Ekstrovert
Introvert ekstrovert

Introvert – Ambivert – Ekstrovert

Autor: Ivana Đorđević

O sebi sam oduvek razmišljala kao o ekstrovertu. Time sam se dobro osećala jer sve što sam radila je bilo “poželjno” za svet u kome sam odrastala. Lako sam uspostavljala komunikaciju, nova prijateljstva, ljudi su mi s lakoćom prilazili, a isto i ja njima.
Međutim, još u osnovnoj sam osećala da je nepravedno što je naš drug iz razreda koji je živeo u svom svetu (ili su bar tako mislili svi ostali) bio podvrgnut glupim šalama, izazovima i predrasudama. Bio je jako inteligentan i pronicljiv i uvek je uspevao da poveže novo gradivo i da logički nadogradi na ono što smo već prošli. Meni je to bilo fascinantno i uživala sam kad mi se obraćao kako bi razmenio mišljenje sa mnom o nečemu njemu važnom. Emotivno, vrlo je teško doživljavao sve te neslane dečije šale tipa: idi pitaj onu devojčicu iz 5a da li želi da ti bude devojka ili ćemo ti uzeti ranac. Iskreno, i ja sam teško to doživljavala, ali čini mi se da nikada nisam “dovoljno” stala u njegovu odbranu. Oduvek me to mučilo i oduvek sam puno razmišljala kako ja koja ne volim nepravdu i koja sam se uvek borila za slabije nisam njega branila. Ponekad mi se čini da je zbog toga što nisam imala dovoljno hrabrosti, a ponekad zbog toga što ja njega nikada nisam doživljavala kao nekog ko je “slabiji”.
Ovaj tekst posvećujem svim voljenim osobama koji su genijalni introverti i nepravedno osuđeni od strane ekstrovertno-favorizujućeg društva…

Ne lezi vraže, prođe 20 godina od onda i ja postanem ponosna mama. Kako je moje dete odrastalo, počela sam da primećujem da se ne razvija “školski” ili kako smo mi pametni psiholozi smislili/istražili/uvideli da deca trebaju da se razvijaju. Jednog dana mi je njegova vaspitačica rekla kako je moje dete “čudno”. Kako uvek voli da se igra sam, kako mu smeta buka i kako uvek izmišlja svoje igrice u kojima retko kada uključuje bilo koga, ne samo svoje drugare. Kao prava “paranoična” majka koja ima jedno jedino dete, počela sam jako da brinem. Svakakve dijagnoze sam premotavala po glavi i pitala se da li sam negde pogrešila. To razmišljanje je postalo mučenje. Mučila sam i sebe, a i njega pokušavajući da ga motivišem da se više druži i da uključuje sve više ljudi kako bih postigla “optimalni nivo socijalizacije” i naravno razuverila sebe kako je sa njim “sve u redu”.
Onda me pozvao moj najbolji prijatelj da me pita kako sam. Znate onaj lep osećaj kada ste apsolutno sigurni da vas neko zove samo zato što stvarno želi da zna kako ste. Uvek kad mi on piše ili pozove, osećam se lepo. To nije svakodnevno, ali uvek izgleda kao da je “tu” konstantno. Počela sam da razmišljam kako sam srećna što imam takve prijatelje. Onda sam razmišljala zašto baš njega volim toliko i zašto mi je on najbolji prijatelj. Zašto mogu sve da podelim sa njim i zašto mi njegova pažnja prija. To je osoba koja ima malo prijatelja, ali su mu prijatelji vrlo, vrlo značajni. Jako je inteligentan, pronicljiv, uvek zna šta želi (šta mu prija i šta mu ne prija) i ono o čemu govori retko kad je beznačajno. Uvek je smišljeno, argumentovano i koncizno.
Nasuprot tome, ja znam biti konfuzna, anarhična i da imam potrebu za preteranom socijalizacijom. Razgovor sa njim me u takvim situacijama smiri i izbalansira. Sa njim mogu i da ćutim i da mi bude prijatno. Setila sam se ovih dana da sam imala sličan osećaj i sa drugom iz osnovne škole. To je moj drug introvert.
Na drugoj strani medalje nalazi se drugarica koja je klasičan knjiški primer ekstroverta. Otvorena, zabavna, ima potrebu da bude u centru pažnje, njeno društvo vam je uvek prijatno i nekako “svi žele da se druže sa njom”. To je moja drugarica ekstrovert. Uvek mi se činilo da nju bolje razumem, jer sam nekako sebe svih ovih godina etiketirala kao ekstroverta.
Međutim, njih dvoje nikada nisam upoređivala u smislu bolji/gori. Oni su jednostavno različiti i to mene čini celom, upotpunjuje me na jedan način koji formira celinu. Kad ovako pogledam, ja sam negde na “sredini”. Ponekad volim da ćutim sa drugom, a ponekad da provedem burnu noć sa drugaricom.

Međutim, da se vratim na sina. Otkako sam shvatila da volim što je moje dete “svoje”, umesto da se trudim da mu “pomognem” da se socijalizuje, počela sam da se trudim da ga upoznam. Nisam insistirala da se druži ni sa kim. Nisam ga terala da učestvuje u zajedničkim igrama vršnjaka ispred zgrade. Samo sam posmatrala. Shvatila sam da je sa mojim detetom “sve u redu” još prvog dana kad sam promenila percepciju, ALI zašto sam onda bila tužna zbog toga?! Verovatno odgovor leži u tom osećaju “nepravednog vrednovanja”.
Introverti i ekstroverti nisu ni bolji ni gori, već samo različiti. Međutim, problem je što sam potpuno svesna da će društvo da ga tretira onako kako su tretirali mog druga u osnovnoj, a to mi se nije dopalo. Ponosna sam što je moje dete različito i što je ostalo svoje i pored naših insistiranja da se “socijalizuje”. Takođe znam kakvo je to “breme” koje mora da ponese, ali se nekako nadam nekom čudu da će ljudi vremenom da razumeju činjenicu da nam jednako trebaju i introverti i ekstroverti i da ih trebamo jednako ceniti.

Sve ovo je počelo kada je čika Jung dao ime ovim urođenim crtama introvert i ekstrovert. Mudar čovek, kakav je bio, odmah se ogradio da niko nije potpuni introvert ili ekstrovert i da se svi krećemo u toj ravni, samo što jedna od te dve varke preovlada u nekom trenutku.
Takođe je pričao i o ljudima koji se u tom koordinatnom sistemu nalaze u sredini pa se pomeraju, ali njima nije dao ime. Termin ambivert se pojavio tek 40ih godina prošlog veka. Onda smo dobili još jednu nalepnicu sa kojom možemo da se igramo i da stavljamo ljude u “fiokice” gde i pripadaju zar ne?! Sada znam i koja je moja “fiokica”.

Brojevi pokazuju da više od polovine ljudi na svetu su u stvari ambiverti, a neka istraživanja čak govore o odnosu 2/3 u koristi ambiverta i 1/3 ekstremnih introverta i ekstroverta. Introvertnih ljudi ima koliko i ekstrovertnih, iako se na prvi pogled možda tako ne čini. Razlog je jednostavan: ekstroverti su bučni i nametljivi, pa ih je lakše uočiti od tihih i povučenih introverta. U našoj sredini ekstroverti su bolje uklopljeni u društvo, dok se introverti moraju potruditi da se izbore za svoje mesto, a da pritom ne žrtvuju svoju prirodu.

Šta presuđuje u koju ćemo “fiokicu” upasti? Čini se da to nije stvar izbora. Obeležja introvertnosti i ekstrovertnosti primećuju se i kod vrlo male dece. Istraživanja u kojima je mozak sniman naprednim tehnikama pokazala su da mozgovi introverta i ekstroverta rade na potpuno različit način. Istraživači su merili električnu aktivnost mozga kod ljudi oba temperamenta i utvrdili da introverti imaju viši napon od ekstroverta. Da im se mozak ne bi usijao od visokog napona, introverti se klone jake stimulacije. S druge strane, ekstroverti se namerno izlažu spoljašnjim nadražajima da im se mozak ne uspava. Otkriveno je i da kod introverta dolazi do većeg priliva krvi u čeonu koru, zaduženu za pamćenje, planiranje, odlučivanje i rešavanje problema – tipične umne radnje kojima se bave tihi, povučeni i promišljeni ljudi.

Psiholozi i naučnici tvrde da introverti nemaju značajniju prednost u inteligenciji, već da njihovi mozgovi u bilo kojoj situaciji prihvataju i obrađuju više podataka u odnosu na ekstroverte. Ta navala podataka veliki je teret, a nije moguće otarasiti ga se snagom volje. Introverte razbesni kad im neko prigovori da “previše razmišljaju”. Nije reč o tome da “razmišljaju”, već se njihov um sam od sebe bavi gomilom informacija. Da bi tu gomilu obradili, razumljivo je da se povlače u tišinu i samoću.

Budući da je uočljivost kakvu poseduju ekstroverti često ključna za profesionalno napredovanje, introverti moraju da pronađu druge načine da se izbore za poslovne prilike. Iole sposoban poslodavac morao bi da bude srećan što u ekipi ima nekoga ko uspešno radi na poslovima koji zahtevaju koncentraciju, uranjanje u temu i duže periode samostalnog rada. Ekstrovert mora da upregne svu snagu volje da izdrži takav tip rada, a i onda ga često prekida radi čašice razgovora.

Kako da znate u koju “fiokicu” trebate sebe smestiti?

Ekstroverti (lat. “okrenut prema spolja”):

  • Tragaju za spoljašnjim stimulacijama (ljudi ili aktivnosti)
  • Istovremeno govore i obrađuju svoje misli
  • Motivišu ih spoljašne nagrade (priznanja, pozitivan feed-back)
  • Druželjubivi i laki za komunikaciju

Introverti (lat. “okrenut sebi”):

  • Unutrašnja stimulacija (vole biti sami)
  • Kad su u društvu osećaju da im više prija da bude sami
  • Govore samo kada imaju šta da kažu
  • Razmišljaju pre nego što progovore

Ambiverti su negde u sredini. U smislu, ili će izaći sa društvom večeras i provoditi se a onda će nekoliko dana provesti kući uz knjigu ili kompjuter, ili će izaći sa društvom ali kad osete potrebu da se osame, otići će ranije kući. Ambivertima je najlakše da se snađu u svim situacijama ukoliko “umeju” da odaberu pravo vreme za ispoljavanje introvertnosti ili ekstrovertnosti. Oni su blagosloveni da na njih ne gledaju kao na “neozbiljne šarlatane željne pažnje” ili “usamljene čudake iz komšiluka”.
Slaba strana ambiverata, može biti to što je njima ponekad teško da znaju koju stranu ličnosti da iskoriste u određenoj situaciji. Za razliku od ekstroverata i introverata koji znaju šta ih stimuliše, ambiverti nisu uvek toliko sigurni. To znači da ponekad mogu da se zaglave – ne shvatajući da je potrebno da promene svoj pristup kako bi bili više motivisani. Ambiverti bi trebalo da obrate pažnju da se ne zaglave u ulozi introverta, odnosno ekstroverta. Trebalo bi da ostanu slobodni. Takođe, predugo ostajanje u jednoj ili drugoj ulozi, može ugušiti ambiverta. Znaci upozorenja bi bili dosada i umor.

Kako ne bi dozvolili da nas “ponese” talas društvene predrasude ko je “bolji”, postoje stvari koje bi introvertni/esktrovertni ljudi mogli da urade kako bi poboljšali međusobnu komunikaciju.

Šta bi ekstroverti mogli da urade da bolje razumeju introverte?

  • Nemojte im nenajavljeno i bez njihovog pristanka dolaziti u goste. Introvert računa na svoje slobodno vreme da napuni baterije, a boravak neželjenih gostiju sprečava ga u toj važnoj aktivnosti.
  • Ne tražite od njih da odmah odluče o vašem predlogu. Potrebno im je vreme da smisle i uobliče odgovor tako da i sami budu zadovoljni njime.
  • Ako ste na grupnom sastanku, ne prigovarajte im zbog slabijeg učestvovanja. Podstaknite ih da iznesu svoje ideje naknadno.
  • Kad introvert dođe do reči, nemojte ga prekidati ili omalovažavati jer će zaćutati i više se neće javljati.
  • Ne „savetujte” introvertu da bude glasniji i otvoreniji, kao da su to zdravije osobine. Istraživanja su pokazala da je introvert slabije koncentrisan i efikasan ako mora da „glumi” ekstroverta.

Šta bi introverti mogli da urade da bi poboljšali komunikaciju sa ekstrovertima?

  • Oni vole voditi ležerne i neobavezne razgovore. Pripremite nekoliko tema da možete učestvovati u takvom čavrljanju, pa makar to bili tračevi.
  • Dozvolite im da se ističu, govore o svojim dostignućima i postavljaju mnogo pitanja.
  • Prihvatite njihovu potrebu da skaču s teme na temu, glasno razmišljaju i vode konverzaciju s više ljudi.
  • Oni ne vole da se dugo zadržavaju na jednom zadatku. Potrebna im je raznolikost i moraju se s vremena na vreme razonoditi.
  • Kad više ne možete da pratite njihovo „izlaganje”, uskočite i prekinite ih ako nema drugog načina. Učinite to snažnim i samouverenim glasom.

U svojoj knjizi na engleskom jeziku: „Quiet: The Power of Introverts in a World That Can’t Stop Talking” („Tišina: Moć introverta u svetu koji ne može da prestane da govori“), Susan Cain koja je i sama introvert, piše da je na ličnom nivou svoju politiku tišine oblikovala u tri molbe, podjednako upućene i ekstrovertima i introvertima.

Prva kaže da trebamo prestati sa sumanutim zahtevima za grupnim radom – u redu je družiti se i ćaskati, ali treba nam, i na poslu i u školi, više privatnosti i tišine. To je naročito važno za decu – moramo ih učiti i da sami rade, naročito ekstrovertnu decu, jer samoća rađa duboke misli.

Druga je molba – otiđite u divljinu. “Doživite vlastita otkrivenja, budite kao Buda. Ne kažem da svi moramo otići u divljinu, izgraditi kolibu i do kraja života ni sa kim ne progovoriti ni reč, ali kažem da se ponekad moramo isključiti i biti sami sa sobom u svojoj glavi” – napominje.

Treća molba je da svi pogledamo u svoju intimu i otkrijemo čime je ispunjena. “I ekstroverti i introverti, podelite to s nama ostalima! To naročito važi za introverte – svet vas treba, naročito bogatstvo koje nosite u sebi”, kaže Cain.

Podržimo svoju decu, voljene ljude, roditelje… Slušajte svoje potrebe, budite ono što jeste, jer samo to vas može učiniti srećnim ispunjenim i zadovoljnim, a to se jedino računa.

Izvor: licninapredak.rs / Ivana Đorđević, diplomirani psiholog, savetnik O.L.I Metoda, psihoterapeut u edukaciji

Pogledajte i

Psihološke promene i menopauza

Mnoge žene doživljavaju menopauzu i srednje doba kao veoma stresno iskustvo. Kako reagujete na menopauzu, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *