Home / Članci / Strah od bliskosti
Bliskost

Strah od bliskosti

Autor: Olivera Milutinović

“Ne, nemoj mi prići!”

Strah od bliskosti se često obrađuje u romanima, stručnoj literaturi, na seansama psihoterapeuta, i u nekoj tački razvoja u glavi skoro svakoga bića. Danas, ovaj socijalno uslovljeni strah još je više rasprostranjen, a moderno doba mu izuzetno pogoduje, moglo bi se čak reći – hrani ga. I obrnuto, tamo gde je manjak ljubavi i bazične sigurnosti u osnovnoj ćeliji društva – porodici, tamo je odlično tle za ekspanziju potrošačkog društva, jer se ta osnovna ljudska potreba da voli i da bude voljen, mora nečim nadomestiti a praznine “popuniti”.

Odakle potiče, kako se razvija, na koje načine se sve nosimo sa strahom od bliskosti, i “čemu sve to”, pokušaću da u ovom članku odgovorim. Takođe, pokušaću i da odgonetnem kako ga razrešiti i šta time dobijamo.

Za početak, zašto je to uopšte važno?

Maslovljeva hijerarhija ljudskih potreba se sastoji od pet grupa potreba a to su, od najniže do najviše, fiziološke potrebe, potrebe za sigurnošću, potrebe za pripadnošću, potreba za uvažavanjem, i potreba za samoostvarenjem.

Potrebe za pripadnošću uključuju potrebu da se ostvarimo u prijateljstvu, porodici, da ostvarimo partnersku bliskost.

Zadovoljenje potreba sa četiri niža nivoa pomaže osobi da raste i razvija se kao ljudsko biće. Osnovna pretpostavka je da se više potrebe iz ove hijerarhije pojavljuju tek nakon što su zadovoljene, većinom ili potpuno, sve potrebe nižeg nivoa. Takođe, kada se jedna potreba zadovolji, opada značaj njene motivacione uloge, a druga brzo zauzima njeno mesto, tako da ljudi uvek teže da zadovolje neku potrebu.

A šta je bliskost kad je se toliko plašimo?

Bliskost je osećanje koje nastaje kada drugu osobu pustimo u naš intimni prostor. Odnos bliskosti nastaje kada ostvarujemo emotivnu vezu i razmenu sa drugom osobom i podrazumeva uzajamnost, međusobnu naklonost, međusobno poverenje, međusobno davanje i primanje osećanja, međusobnu posvećenost. Zrela bliskost podrazumeva da u svemu tome ostanemo na optimalnoj distanci, ne ugrožavajući ni sebe ni drugu osobu u tom odnosu i ostvarujući mogućnost da oboje zadovoljimo i onu potrebu sa vrha hijerarhije, potrebu da se ostvarimo i razvijemo do pune mere svojih potencijala.

Naša prva iskustva o bliskosti sežu u najranije detinjstvo i simbiotsku vezu sa majkom, koja o bebi brine, voli je, neguje, zadovoljava sve njene potrebe. Zatim, značajni mogu biti, ne više simbiotski, i odnosi sa drugim osobama  u primarnoj porodici. To može biti opet odnos sa majkom, ali i sa drugim roditeljem, bratom, sestrom, nekom drugom značajnom osobom.

Razvojno gledano, svaka osoba se u nekoj fazi svog odrastanja i ulaska u oprobavanje partnerskih odnosa suočava sa ponovnom željom za “stapanjem” sa drugom osobom, za povratkom u prijatnost simbioze. Razvoj i njegovi zakoni nas dalje nužno vode do toga da ovu želju prevaziđemo kao neadekvatnu, kao “kontra-rešenje”, ali ono što nužno proizlazi kao posledica ove želje jeste potreba-strah dilema. Potreba da se u odnosu stopimo sa drugom osobom predstavlja rizik da će drugi da nas “proguta” i da ćemo u tom odnosu izgubiti sebe, a takođe izaziva i strah od toga da možemo biti povređeni ili odbačeni. Ovaj strah se još više komplikuje ukoliko smo u ranom detinjstvu neki od odnosa sa značajnim osobama doživeli kao povređujuće, bolne, koje nismo razrešili, završili, u kojima nismo pronašli adekvatne obrasce reagovanja i koji nas još uvek tište.

Kako sve to izgleda u praksi?

Prvo neadekvatan izbor partnera 

Dakle, dolazimo na početak. Želimo da osetimo ljubav, da budemo voljeni, želimo da uživamo u plodovima bliskosti, koje se istovremeno i plašimo. Dakle, od starta smo u jednoj ambivalentnoj poziciji, cilj nas i privlači i odbojan nam je. Naravno, neke osobe će jednostavno izbegavati ulazak u bliske odnose. Naša tema ovde su “plašljive hrabriše” koji će se ipak usuditi.

Nameće se značajno pitanje, pitanje izbora partnera. Mnogi će reći da je to pitanje sudbine, Božje volje, astroloških aspekata,… ljudi to vide na različite načine. Psiholozi će ipak ostati na stanovištu da partnere biramo mi sami, kao i da u ovom izboru možemo da pronađemo onih “hiljadu zašto, hiljadu zato”. IZBOR partnera smo napravili među hiljadama ljudi oko nas i za to smo imali određene razloge, svesne ili nesvesne.

Kako sve uspevamo da se “nagodimo” sa sobom i izaberemo?! Neke osobe često ulaze u veze na daljinu. Time značajno smanjuju sopstveni strah samim postavljanjem druge osobe na fizički značajnu distancu. Ako nije to, onda recimo može se desiti da izaberemo osobu koja je emotivno nedostupna i izbegava bliskost, pa ćemo morati da se “jurimo”. Zatim, neke osobe će ući u vezu sa nekim ko nije slobodan, ko je u braku ili vezi, ili ima neku nerazrešenu vezu od ranije, koja će se uvući i u taj novi odnos taman toliko da stalno pravi “bezbednu” distancu. Može se desiti i da biramo nekoga ko po nekoj značajnoj osobini, ili nekom svom dubokom uverenju, nekoj pripadnosti grupi, nečemu dakle što je integrisani deo te ličnosti i čega se osoba ne bi odrekla, nikako ne bi mogao da bude naš životni izbor. Biće nam onda odličan izbor da manje osećamo strah. Ovo su sve primeri i može ih biti još, ali je dovoljno za ilustraciju.

Potom brzanje i nerealno predstavljanje

Dakle, našli smo “plen” koji treba “uloviti”. Ko bi uopšte čekao da se odnos razvija polako i da ide svojim tokom, kad nam već u startu izaziva onolike bojazni. Bolje je da mi malkice upletemo prstiće i “poguramo stvar”. Kako se to bolje radi nego zavođenjem, tom starom, drevnom veštinom, čvrsto ukorenjenom u ljudskom rodu, a danas tako visoko vrednovanom u svim modernim magazinima i časopisima. Zavesti osobu koju smo izabrali, u prevodu bi značilo “uloviti i zarobiti svoj plen”. Najbolji način da to uradimo jeste da postanemo fantazija te druge osobe. Naime, većina ljudi ima nekakve svoje predstave o idealnoj, romantičnoj ljubavi. Kada se fokusirate na “svoj plen”, vrlo ćete lako “iščitati” između redova koji je sadržaj tih predstava. Krenućete da zavodite upravo plasirajući one delove sebe koji savršeno odgovaraju toj predstavi, a ostavljajući one druge delove sebe nevidljivim, ostavljajući drugoj osobi taman toliko prostora da u sve praznine i nedorečenosti koje ima o vama, može da projektuje i ubaci svoju fantaziju o idealnoj “drugoj polovini”.

Paralelno sa tim procesom, odigrava se i obrnuti, kao odraz u ogledalu. Sviđa nam se slika sebe koju vidimo u oku druge osobe, sviđa nam se tolika opčinjenost i zaljubljenost, i želimo slepo da verujemo da smo konačno našli osobu koja nas neće napustiti, koja će ostati. Da to što bolje potkrepimo, umesto da realno i celovito sagledavamo osobu preko puta, zanemarujemo sve što bi nam moglo smetati ili što nam se ne dopada, a fokus držimo samo na onome što nam se sviđa i odgovara. Radimo istu stvar, “punimo” svoju fantaziju.

Tu je već plen pao, lovca smo “preveli žednog preko vode”, i tek sada dolazi do pravog zapleta.

Razočaranje

Kako počinjemo da uživamo u prijatnosti same bliskosti zbog koje se sve ovo i dešava, polako počinjemo i da se otvaramo. Sve više se pomaljaju i one nedorečene kockice mozaika naše ličnosti. Tenzija raste. Druga osoba počinje da pomišlja da je zavedena i nasamarena, što izaziva ljutnju, a istovremeno kod nas raste tenzija i strah od toga da ćemo biti ostavljeni i odbačeni zato što smo opet tom kobnom nesmotrenošću pokazali svoje pravo lice. Alarmi pište, sve borbene snage izlaze na prvu liniju: upotrebiti sve svoje snage i veštine i zadržati plen. Nažalost, ovo uglavnom podrazumeva tzv. kontraveštine, kao što su manipulacija drugom osobom i njenim osećanjima, pokušaj kontrolisanja druge osobe na sve moguće načine, dakle, čitav arsenal koji vodi tome da smo potpuno zanemarili sebe, svoje autentične potrebe, sve druge aspekte svog života, i da smo došli u tačku jedva podnošljivog intenziteta ambivalencije – opsesivno želimo da ostanemo u odnosu po svaku cenu, a strah od toga da gubimo sebe u takvom odnosu raste do te mere da nesumnjivo želimo da izađemo. Usput sagledavamo i sve mane odnosa u kojem smo se našli, i odjednom vidimo i neke osobine druge osobe koje nam, odjednom, i nisu tako zanemarljivo nevažne. Tenzija dostiže nesuđene razmere. Naravno, jasno je da ovakvu poziciju nećemo moći dugo da podnosimo i da će morati da dođe do nekog ishoda.

U najboljem slučaju, veoma retkom, ako izabrani partner ipak ima visoko razvijene kapacitete i stabilnost da se održi na dovoljnoj distanci, da ge ne uvučemo u “dramu”, a dovoljno želi da ostane u odnosu bliskosti sa nama, može se desiti da sve ovo izađe na dobro i da upravo u takvom odnosu (stručnjaci ih nazivaju lečećim ljubavima) prevaziđemo svoje strahove i razvijemo sposobnosti da ostvarimo zreo i stabilan odnos ljubavi.

Nažalost, mnogo je veća verovatnoća da će ovolika tenzija ipak morati da dovede do rasterećenja u vidu prekida te veze sa jedne ili sa druge strane. Ono što je još jedna od potencijalnih posledica takvog završetka odnosa, jeste upravo ta što opet biva teško da “razdvojimo žito od kukolja”, odnosno suočimo se sa stvarnim uzrocima čitavog problema, sa time zašto smo i kako razvili takav odnos, i zašto on nije mogao da se održi.

A zašto sve ovo radimo?!

U dubini čitavog ovog prikaza leži jednostavna činjenica – čovek ne veruje da je biće vredno ljubavi. Iz manje funkcionalnog sistema odnosa u porodici, dete može da izađe sa porukom da nije vredno ljubavi i da ne uspe da razvije odnos ljubavi sa samim sobom. Iz takve pozicije jeste veoma teško da uspemo da ostvarimo zreli ljubavni odnos, a da ne uđemo u neko od ovih odigravanja. Kada se nekome desi da nekoliko puta prođe kroz iskustva slična opisanom, ne bi bilo loše da sedne sa sobom ili stručnom osobom koja može da mu pomogne, i rasvetli uzroke, kao i čitavu strategiju i obrasce koji se ponavljaju. Tek kada osoba osvesti šta je sve radila kako bi podržavala da se “predstava redovno igra na repertoaru”, moći će da osmisli koje su zdrave, produktivne i adekvatne alternative.

Zrelu bliskost sa drugom osobom teško je izgraditi dok ne razvijemo čvrsto osećanje identiteta, jasne granice svoga Ja, i ne razvijemo osećaj za uzajamnost.

A kako bi sve to moglo da izgleda?!

Za početak, zadatak nam je da razvijamo najljubavniji mogući odnos sa – SAMIM SOBOM. Da sebe sagledamo u celosti, popravljamo nedostatke, ali i da ih sebi opraštamo, da sebe prihvatimo, negujemo, podržavamo, razumemo, jednom rečju, da sebe, takve kakvi jesmo, volimo. Iz takve pozicije je veoma lako da uđemo u odnos u kojem ćemo moći isto tako da volimo i drugu osobu, kao i da poverujemo i prihvatimo da i neko nas može voleti na sličan način.

Kada sa sobom imamo ostvaren odnos ljubavi, poverenja, prihvatanja i brige o sebi, prirodno će biti da naš izbor partnera bude adekvatan i da se preko puta nas nađe osoba koja odgovara nama, onome što zaista jesmo. Dakle, naš izbor potvrdiće da smo dobro sami sa sobom i da i sebi i drugome želimo dobro.

Za razvijanje bilo kog odnosa potrebno je vreme. Dovoljno je da pomislimo na svog najboljeg prijatelja i setimo se kako je taj odnos počeo i koliko je vremena bilo potrebno da se razvije. Dakle, puštamo da vreme radi svoje, ne uplićemo se, ne ubrzavamo stvari, ne sabotiramo ni sebe ni drugoga, reklo bi se – ne radimo ništa! Ono što zapravo radimo – puštamo da se prirodnim zakonima razvija odnos dvoje ljudi, realno gradimo sliku o drugoj osobi, uočavamo i dobre i loše strane drugoga, pratimo sopstvena osećanja, osvešćujemo ih, neutrališemo poneku neprijatnost, zahvalni smo na prijatnostima koje iz odnosa proizlaze, tolerišemo poneku frustraciju, razmatramo koliko nam je realno važno ili pak zanemarljivo nešto što nam se manje dopada kod druge osobe. Ulažemo u odnos samim tim što posvećeno bivamo u njemu.

Umesto hepi-enda, odlomak iz pesme OPOMENA Mike Antića

„Važno je, možda,
I to da znamo:
Čovek je željen tek ako želi.
I ako celog sebe damo,
Tek tada možemo biti celi.“

Ne može se reći da je zadatak jednostavan, kao ni da je lak. Kako god bilo, recept za ljubav ipak ne postoji. Može se desiti da započnemo priču sa nekim na ispravan način, a da se negde na tom putu ipak ne nađemo. Ono što je važno jeste da će nas i to iskustvo zaista obogatiti i dati nam još veću šansu da se približimo svome cilju, da iz završetka takvog odnosa nećemo izaći sa još većim povredama, kao i da ćemo izaći “čisti” spram druge osobe.

Izvor: licninapredak.rs / Olivera Milutinović, psihološki savetnik, kouč, psihoterapeut pod supervizijom

 

Pogledajte i

ŽIVETI ŽIVOT – ili zašto je preterano spavanje depresivna reakcija

Spavanje je važno za zdrav život. Tokom spavanja se dešavaju važni procesi neophodni za naše …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *