Lični napredak
Povezani članci
Često se govori o podeli na „vernike“ i „nevernike“ u različitim kontekstima, pri čemu je u suštini osnovni religiozni kontekst od koga ova podela i potiče.
Kada postavimo pitanje verovanja i neverovanja možemo da shvatimo koliko je to pitanje, u stvari, paradoksalno.
Ne postoji ljudsko biće na svetu koje ni u šta ne veruje.
I to jeste jedina istina.
Đorđe Balašević je davno u jednoj pesmi napisao da „svako ima nekog svog malog Boga kom se potajno moli“.
Razliku između ljudi pravi njihov izbor – ko je za njih Bog.
Onaj ko kaže da ne veruje u Boga najčešće misli da ne veruje u strogog, kažnjavajućeg starca sa bradom koji sa neba promatra i posmatra i čeka koga će da kazni. (Često upravo zato i „ne veruju“ – isuviše se plaše svoje „grešnosti“ koju ne bi priznali nikom, pa ni sebi)
A ako je to nešto u šta se veruje pozitivno, dobro, podržavajuće..? Šta onda?
Da bi čovek mogao da živi i preživi – veruje da je to moguće.
Verujemo da nam nešto pripada ili ne pripada.
Verujemo da je nešto ostvarivo ili ne ostvarivo.
Verujemo u to da nešto treba ili ne treba da uradimo.
Da li kada neko kaže da veruje u sebe znači da je on/a sam sebi Bog?
I da li je onda to dozvoljeno?
U različitim prevodima i tumačenjima Biblije, malo se pažnje posvećuje činjenici da možemo da pročitamo delove u kojima se Isusu pripisuje da je više puta govorio ljudima da oni mogu sve što može i on.
U drugim svetovnim knjigama – muslimanskim, budističkim, hinduističkim….slične stvari pišu.
Nije loša izreka – sve je ispunjivo što poželiš, pa pazi šta i kako želiš.
Svašta mi možemo – samo kada verujemo u to.
Katarina Pfaf-Krstić
