Tražeći ljubav

Autor: Brankica Šaljić Milenković

„Tip ljudskog bića koje nam se dopada, otkriva konture našeg srca.“  (Ortega i Gaset)

Često se pitamo na osnovu čega mi to od nekoliko stotina ili hiljada ljudi koje upoznamo izaberemo tokom života svega par koje nas privuku na duže staze? Osobe koje nas privlače imaju tendenciju da nalikuju jedni drugima. Razmislite za momenat o bivšim partnerima ili partnerkama i videćete da poseduju mnoge sličnosti. Što je još interesantnije češće u negativnim nego u pozitivnim aspektima. O čemu se tu radi?

Izgleda da svi mi tragamo za partnerima sa tačno određenim sklopom pozitivnih i negativnih karakternih crta. Rizikujući da to zvuči rogobatno reći ću da svako od nas ima neke ožiljke iz detinjstva. Pri tome ne mislim samo na traume u vidu zlostavljanja, života sa roditeljima koji su zavisni od alkohola i tome slično, što jeste svakako nečije iskustvo, već mislim i na to da smo bića sa potrebama. Koliko god dobre roditelje da smo imali, prisutne, brižne, podržavajuće, nije bilo moguće da uvek odgovore na sve potrebe koje smo imali i koje su se menjale iz dana u dan. Prolazili smo kroz razvojne faze a način na koji su se roditelji brinuli o nama umnogome nas definiše.  Sigurno je da su se u jednoj fazi bolje snašli nego u nekoj drugoj. Možda su se sjajno snalazili kad smo bili bebe a potpuno izgubili prilikom prvih izliva besa. Možda smo rasli pored roditelja koji su izlazili većini naših potreba u susret ili tek nekim od njih ali u svakom slučaju spoznali smo patnju usled neprepoznavanja nekih potreba.  Takođe ne smemo zaboraviti da smo svi rasli primajući od roditelja i sredine veoma važne poruke o nama samima, o našim sposobnostima, osobinama i njihovom doživljaju nas. Sve je to uticalo da se formiramo kao ličnosti. Način na koji roditelji vrše veliki uticaj je sopstveni primer. Mi gledamo u naše roditelje, u njihove izbore, slobode, neslobode,  zadovoljstva, talente, načine nošenja sa životnim situacijama,  u njihov brak i bez obzira da li nam se dopada ili ne, ta rana socijalizacija igra značajnu ulogu u izboru partnera.

Ljudi teško prihvataju ideju da zapravo tragaju za osobama koje po mnogo čemu liče na osobe koje su ih gajile i podizale. Zdravorazumski gledano pitamo se kako je to moguće? Ukoliko nam je nedostajao fizički kontakt zar ne tragamo za partnerom koji za to ima kapacitet da nas baš on grli kako nismo bili grljeni. Zašto bismo čačkali po ranjenom mestu nalazeći partnera koji će nas povrediti na isti način?

Međutim u nama se odvija nesvesni proces i zapravo pokušavamo da rekreiramo situaciju iz detinjstva upravo da bismo je korigovali, da bismo konačno ranu zacelili. Mi biramo partnere koje imaju izražene one crte koje nama samima nedostaju odnosno koje imamo i mi samo su toliko potisnute da ih niti vidimo niti koristimo. I tako tražimo našu drugu polovinu Tako se uceljujemo. Sliku naše druge polovine smo formirali još u mlađim danima, potpuno nesvesno, imajući u vidu sva iskustva kojima smo bili izloženi. Partnere biramo na osnovu te slike. Kada pronađemo tog nekog ko po mnogo čemu nalikuje našim roditeljima svi ili osećamo ili i izgovaramo veoma slične rečenice. Jedna od njih je da imamo osećaj da se poznajemo dugo iako smo se videli svega par puta kao i sledeća kojom kažemo da iako se kratko viđamo ne možemo da se setimo vremena kada se nismo poznavali. Kako veza sazreva dolazimo do izjave kojom kažemo da se više ne osećamo usamljeno, da se osećamo celovito. Poslednja iz faze zaljubljenosti je ona kojom kažemo da toliko volimo partnera da ne možemo da živimo bez njega. Ta poslednja izjava pokazuje strah da ako se rastanemo opet ćemo postati rascepljeni, neceloviti, neprepoznati u našim potrebama.

Ukoliko se odlučimo za brak ili zajednički život, situacija se usložnjava. Sada umesto da partner ispuni po neko očekivanje, i mi i naša druga polovina imamo zapravo celu listu očekivanja, izgovorenih, neizgovorenih, podrazumevanih i nepodrazumevanih. Na listi su očekivanja koja idu i iz tradicionalnih uloga šta je ženski a šta muški posao u kući, ona koja idu iz našeg vaspitanja i kućnih navika, kako se jede, gde, šta se radi vikendom i tome slično. Naše liste mogu biti potpuno suprotne. Ali sve ovo još i nije toliki problem koliko mogu da budu naša nesvesna očekivanja da će nas partner voleti onako kako nas nisu voleli naši roditelji. Pazite, tu je reč o istim očekivanjima koja su podgrevala romantičnu fazu ljubavi ali se sada situacija menja. Ne ulazimo u vezu da bismo ispunjavali partnerove potrebe već da bismo nastavili naš psihološki i emotivni razvoj. Čim veza uđe u fazu sigurnosti tada se aktivira prekidač koji kaže da smo dovoljno dugo bili dobri da osiguramo da druga osoba ostane pored nas i sada je vreme da vidimo šta će da nam da zauzvrat. Postepeno ili odjednom prelazimo na hladniji teren. Tada otkrivamo da upravo one karakterne crte koje su nas privukle su one koje nas sada nerviraju. Na primer muževljeva osobina da je tih i povučen koja nas je ranije privukla kao deo njegove produhovljenosti sada čini da se osećamo izolovano i usamljeno.U određenom periodu svog braka otkrivamo da nešto u vezi našeg partnera pobuđuje uspomene na našu patnju iz detinjstva.

Dešava se onda da negativnim taktikama pokušavamo da privolimo partnera da se ponaša onako kako nam je potrebno. Opet gledajući zdravorazumski pitamo se zašto verujemo da ćemo povređivanjem (distanca, ćutanje, agresivni napadi, ljubomora) naterati partnera da se lepše ponaša? Zašto jednostavno i lepo ne kažemo šta je to što nam treba? Više pažnje, dodira, vođenja ljubavi, razgovora? Odgovor se krije opet u našem detinjstvu, tačnije u periodu kada smo bili bebe. Tada se nismo zavodljivo smeškali majkama da bi se one pobrinule za nas nego smo vrištali iz sveg glasa. Nismo pretakali potrebe u reči već u plač i glasno protestvovanje. Naučili smo da što mi glasnije zavapimo majke brže dolaze. Kada partneri ne kažu jedno drugom šta žele onda nije čudo što ljubav počne da jenjava a na njeno mesto dođu ogorčenost, bes, tuga.  Svi imamo želju da se neko pobrine za nas, da pogodi šta želimo i da nam to da, kao na tanjiru, bez našeg truda (kao kada smo bili mali) i nemamo želju da prihvatimo odgovornost za zadovoljavanje sopstvenih potreba.

Neki parovi ostanu u vezi iako su nezadovoljni sve dok ne počnu da mrze jedno drugo ali i tada ne odlaze, neki se rastanu već pri prvim znacima nezadovoljstva, neki sasvim dobro plivaju i nalaze načine da zadovolje potrebe, kako svoje tako i partnerove. Sudbina i priča ima onoliko koliko i parova.  Ukoliko se par zaglavi u nekoj fazi svoje veze ili braka i prepozna da se neko vreme vrti kao u začaranom krugu mogu se odlučiti za psihoterapiju.To je način da se ponovo ugledaju, prepoznaju, sretnu jedno drugo i  osveste kako su došli tu gde jesu i na koje načine iako nezadovoljni, ipak tu ostaju, nepromenjeni. Stvara se prostor da jedno drugo zaista čuju uz pomoć psihoterapeuta, da ostanu sa tim što su čuli, da odgovore svojim doživljajem umesto napadom, da prepoznaju svoja uverenja, potrebe koje su još iz detinjstva ostale neispunjene . To je onda iskustvo koje ih menja.
Što bi rekao J. Bucay:

” Mnogi se parovi rastanu jer misle da bi im s nekim drugim bilo drugačije, i naravno onda se nađu u istim situacijama, u kojima se samo promenio sagovornik.”

Izvor: licninapredak.rs / Brankica Šaljić Milenković, psiholog i psihoterapeut

Pogledajte i

Psihološke promene i menopauza

Mnoge žene doživljavaju menopauzu i srednje doba kao veoma stresno iskustvo. Kako reagujete na menopauzu, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *